Poslednje rečenice u književnim delima

Čitavu godinu dana spremaju kotaricu knjiga, aparata, sudova, fotografija, sportskih instrumenata, korisnih i šaljivih beležaka - da na leto otputuju tamo gde još niko nije bio, prijateljima koje nikad nisu videli, ali koje nikada više neće zaboraviti. U Norveškoj, odista, niko ne živi iza božjih leđa.

Neka se, dakle, Vaša slavna porodica prihvati tog poduhvata u nadi koja prati svaku borbu za pravdu tako da se naša domovina oplemeni pod Vašom zastavom i da se pod Vašim okriljem obistine oni Petrarkini stihovi: "Vrlina protiv besa uzeće oružje i bitka će biti kratka, jer stara hrabrost u italskim srcima još nije umrla"

- Idem i ja - reče Piter, ali je sedeo i dalje. Kakav je ovo strah? Kakav je ovo zanos? pomisli on. Šta me to ispunjava neobičnim uzbuđenjem? To je Klarisa, reče on. Jer ona je bila tu.

Očima koje su se gasile K. vide još kako gospoda tik pred njegovim licem, priljubivši obraz uz obraz, posmatraju izvršenje presude. „Kao pseto!" reĉe on, i činilo se da će ga stid nadživeti.

"I jesmo prijatelji", odgovorih, ustavši i nagnuvši se nad njom kada se dizala s klupe. "I ostaćemo prijatelji, ako budemo i daleko jedno od drugoga", reče Estela. Primio sam je za ruku, i tako pođosmo s tog opustelog mesta. I kao što su se davno nekad jutarnje magle dizale kad sam prvi put napuštao kovačnicu, tako se sada dizala večernja magla, i u poslednjim titrajima dana što se gasio nigde ne videh senku koja bi nam pretila ponovnim rastankom.

Pjeru se činilo da ta zvezda potpuno odgovara onom što beše u njegovoj za nov život procvetaloj, razneženoj i ohrabrenoj duši.

Tako plovimo dalje, kao čamci protiv matice, bez prestanka nošeni u prošlost.

Tako živi Šamika. Mnogi bi pomislili da je Šamika nesrećan čovek. Nije tako. Šamika je sa sobom sasvim zadovoljan.

Sutra ću misliti o tome, na Tari. Onda ću moći to da podnesem. Sutra ću smisliti neki način da ga vratim. Na kraju krajeva, sutra će biti nov dan.

Kad je saopštio majci učinjeno i čuo kroz njen vapaj za mogućnost, sad već promašenu, spasenja, iz glave mu se spušta u noge sva krv, jer mu se čini da je dobio i konačni znak da je, birajući između dveju krajnosti, njegova sudbina odlučila. Neće ništa poneti sa sobom, čak ni rublja za preobuku, čak ni knjigu za čitanje, jer je siguran da se spušta, mimo načela koja poštuje, ali koja drukčije ne može odbraniti, u ambis divljanja i krvi.